Предсједник Уједињене Србије из Градишке, Марко Шукало написао је своју прву књигу! Збирка поезије „Док божур цвета“ има симболичан назив, јер док божур цвета и Косово и Метохија ће бити српска земља, и љубав ће цвјетати у животима оних који знају сањарити и вољети. Збирку чине педесет двије пјесме, сврстане у три цјелине. Прва цјелина говори о родољубљу, о Косову и Метохији, Србији, Републици Српској као и о српским великанима… »Даље

Сељака пуни јасеновачки долови, тама се сручила на земљу слободе, нема сељака на злаћаном пољу, спавају рала и волови… Од мутне Саве до Великог Струга завладали кољачи, тифус и куга, живе хумке нечујно ходе и чују шум воде, или слободе… Голи, боси, без гуња и опанка, у освит дана, у прашини мрака, испуштају душе, тихо, тише, ни јаука, ни плача нема више… Црни човјек без душе и срца, смерне људе… »Даље

Не причај о светлости, довољно је да светлиш! Нек’ дела теку, нека нас претеку, и сведоче мирно, из сенке, да смо били и ходили, да смо образ, душу сачували! Да смо пустили сузу меку, у сећање дуго, немирну реку, уградили камен у темељ живота, то је срж и постојања лепота! Посадисмо семе, ко маково зрно, да се развије у моћно дрво, чије ће гране даровати хлада и птици селици, уморној… »Даље

Прољеће, божур не цвјета Црни облак тужну кишу лије, Милица вртом не шета, Славни Милош на огњишту није. Плави Ибар туђе цвијеће носи, Бијели соко издише у роси, Народ тужну пјесму пјева : Ко је Србин,кад Призрена нема. Празни су нам манастири, Још празније наше душе. На гробовима наших стари’ Тужни вјетар гране њише. Ал’ кандило је упаљено! Дим тамјана до небеса Носи наше старо звоно, Звоно старе Цркве, Дечана… »Даље

Кад заплачем, када се молим, душа се кида, срце ломaи, јер моја браћа, народ који волим, толико пати, душа га боли. Дирају нам отаџбину, отимају огњишта, пале светилишта… Ал’ узалуд се душмани труде, не да Бог да тако буде! Не да Бог на нас, молитва је наш спас! Кад год се православно звоно чује, то нам Господ поручује: “Не да се Србине мој, нек те не плаши бој, брани своје… »Даље

Србијо моја мила, моме срцу од увијек си драга била. У души те својој носим и тобом се поносим! Волим твоје високе планине, бистре ријеке и плодне долине, дајеш нам плодове живота, у томе се огледа твоја доброта. Најљепше је плаво небо, кад на њему сунце сине, да обасја добри народ Уједињене Србије!

У вихору немира и зала, кад разум свикну на тмину, небеска сила дар нам дала, зјеницу ока, аманет сину! Из хума крвљу накапаног, што га суза залила бона, крепка и мила, светла ко икона, изви се лоза, народа мог. Срећа нас опи као суза мошта, коју вриједни сељак брижно прави, коло се вије по росној трави, васколики народ слави и здрави! А ја ти везем злаћану тканицу, по њој Вукову… »Даље

Некада давно, живела је једна девојчица, која се звала Софија. Софија је била умиљата и паметна девојчица, и сви су је много волели. И она је волела свијух, али ипак највише је волела своју баку Енигму. Са њом је проводила већину свог времена. Куд год би ишла Енигма ишла је и мала Софија. Уз њу је одрастала и учила много паметних и лепих ствари. Једнога дана, Енигми је у посету… »Даље